REVIEW: Tom Clancy’s Ghost Recon: Wildlands

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u 103. aprilskom broju časopisa Play!Zine

Znate kada vam kažu da je od izuzetne važnosti da tokom timske igre koristite glasovnu komunikaciju, a vi to ipak ne uradite? Onda, u zavisnosti od toga kakav je sastav vaše ekipe ili uspete da pobedite „na mišiće“ ili operu patos vama? Ghost Recon Wildlands je verovatno NAJGORA igra koju možete probati solo u matchmakingu sa igračima koji nisu spremni da komuniciraju glasom. Suprotno tome, izuzetno je i zabavna za slučaj da igrate sa prijateljima.

Singleplayer je, u najkraćem – haotičan. Iz tog haosa izdvaja se određena zabava, koja na kraće staze pruža satisfakciju. Nema veze što džipom možete da preletite planinu ili se skotrljate niz liticu nepovređeni, jednostavno, sve to je izuzetno zabavno. Sloboda u kreativnosti koju Wildlands donosi, bez obzira na to što nema dodirnih tačaka sa realnošću, zapravo je na plus strani.  Možete na najrazličitije načine eliminisati protivnike i smišljati taktike, a najvažnije od svega – taktika ne mora ni da uspe, uvek možete da pređete na „plan B“. U tom smislu Wildlands je otišao najdalje od bilo kog Ghost Recona koji ste do sada imali prilike da odigrate. Kompjuterski vođeni saborci su takođe od velike pomoći jer su, jednostavno rečeno, prejaki. Možete se slobodno osloniti na njih da će umesto vas završiti kompletnu misiju. Kao što smo pomenuli na početku, sloboda u kreativnosti i nedostatak „penala“ su zabavni, ali na kraće staze. Vrlo brzo će vam postati dosadno to što su saigrači isuviše jaki ili što baš nikakvog „penala“ nema za to što ste umesto tihe infiltracije protivničkog kampa upali unutra kao da je Nova godina.

Celom utisku ne pomaže ni bleda priča koja postane progresivno gora kako prolazite dalje i već pri poslednjim misijama imate utisak da su scenaristi otišli na godišnji odmor, a posao završetka igre prebacili na učenike prvog razreda osnovne škole. Igra je pored beta testiranja takođe puna bagova, a s vremena na vreme deluje kao da je razvojni tim jedva skrpio kraj sa krajem kako bi sve kako tako funkcionisalo.

Zbog toga ali i brojnih drugih problema, multiplayer aspekt je ono na šta bi trebalo da se fokusirate. Ali opet, kao što rekosmo, samo sa prijateljima saigračima. Uskakanje u slučajno odabrane mečeve deluje isuviše haotično pa je igranje sa sigračima „a must“. Tada postavka strategije i načina završetka misije postaje zapravo važan deo igre i integralni segment.

Wildlands poseduje dobru osnovu, ali je ona skrajnuta nedostacima kao što su monotone misije, loša gluma, bagovi, nedostatak bilo kakvog nivoa realnosti, slab audio i prejak AI, i sve to zajedno ubija zabavu na duže staze. Kao što smo pomenuli, ako ste više u fazonu „pucam pa postavljam pitanja“, Wildlands će vam biti interesantan neko vreme. Jednostavno rečeno, u pitanju je „zaglupljena“ igra sa solidnom borbom i zanimljivim co-op multiplejerom. Ipak, to ne deluje dovoljno da bismo Ghost Recon Wildlands mogli da vam preporučimo.

AUTOR: Stefan Starović

Igru ustupio UbiSoft za potrebe opisa

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu