Istorija Srba

[Faramir]

edit: sada sam skontao Duletov post o kome zeli da pochnemo prvo prichu o Banjskoj.. pa sam samo uradio c/p mog posta o Kosvoskom boju na bezbedno mesto, lako cu da ga vratim u temu :)

 

edit2: daj da pochnem prichu o onome shto npr. znam o Banjskoj.

 

cela pricha o prokletstvu je valjda zasnovana zbog vrlo rane propasti samog manastira, odnosno manastirskog kompleksa (pozari itd.). Sam manastir je kralj Milutin namenio za svoju grobnu crkvu (valjda se tako kaze), odatle je posle boja na Kosovu (o kome sam napisao ah tako simpatichan post), preneseno kasnije u Sofiju (mislim da je bilo josh na par mesta u medjuvremenu, nemam pojma).

 

shushka se da je tamo ostavljen deo silnog Milutinovog bogatstva, a zna se da je par komadica nakita nadjeno tu 1915. kada smo se povlachili od zdruzenog napada Nemcova (:D) i drugara. Izmedju ostalog valjda i onaj prsten koji je jedno vreme valjda bio u vlasnishtvu i kralja Aleksandra I Karadjordjevica (onaj sa natpisom valjda "ko me nosi, neka mu pomogne Bog" tako neshto, malo sam umoran da bih se sada setio kako tachno ide), sama smrt nasheg kralja u Marseju je dodatno dolila ulje na vatru legende o svim prokletstvima koja se vezuju za Banjsku.. Inache, zna se da je manastir bio neizmerno bogat kada je Milutin zavrshio sa darivanjem istoga.

Edited October 30, 2013 by tzarinho

[brue]

Треба напоменути око тог прстена: Питање је на ког се бога мисли, с обзиром на вукове на прстену.... пошто смо већ отварали ту тему око Старе вере.

И није само Александар награбусио. Он је још раније, током двадесртих, поклонио тај прстен ваљда неком адвокату, који га је поклонио музеју а затим напрасно умро.

 

Удри Боле :)

Edited October 30, 2013 by brue

[Faramir]

da, znao sam da je darovao taj prsten dalje, ali se svejedno prokletstvo tog prstena vezuje i za samog Aleksandra :)

 

ajmo ljuuudi ! :)

[Dule_smor]

Inace u pitanju je prsten kraljice Teodore Smilec, bugarske princeze, prve zene Stefana Decanskog i majke cara Dusana. Ona je umrla odmah po povratku oslepljenog Stefana Decanskog iz izgnanstva u Carigradu. Prsten je verovatno iskovan jos pre tog izgnanstva, dok je Decanski bio princ Zete, posto je po njegovom stupanju na presto 1321/22. ona bila kraljica manje od godinu dana i umrla krajem 1322. Inace njen otac je bio bugarski car, ali se se oko 1300. godine njegovo ime potpuno gubi iz svih zapisa, ne zna se tacno kako je umro/poginuo. Sam prsten predstavlja remek delo i smatra se mozda i najboljim komadom nakita sa prostora srednjevekovnog Balkana. Pored grba Nemanjica i natpisa "Kto ga nosi, pomozi mu Bog" tu su i izgravirani ornamenti i vukovi koje je Brue pomenuo, a cije znacenje nije najjasnije. Ove price za kralja Aleksandra i advokata Blagoja Barlovca su tacne, a prsten se od 1926. cuva u Narodnom muzeju, mada skoro nikada nije bio izlagan. Evo par slika, stvarno sabija prsten, kao neki elite unique iz D2:).

 

 

 

 

[brue]

Кто, не тко.

[Dule_smor]

Ubice me Drale ako vidi, brzo edit! :D

 

Btw, uvek mi je bilo nekako bezveze sto je car Dusan pola Bugarin, al dobro tad su se sve vladarske familije mesale:)

[brue]

дефинитивно проклето место - нек је пола од овога у тексту тачно... ма 10%... и довољно је:

 

 

Razaranje

 

 

Kako je u manastiru Banjska svečano proslavljeno 700 godina postojanja manastira i 75 godina konzervatorske bruke

 

 

Sa pogledom na kosti, Bože nam oprosti

 

 

Kako je uz najstručniji nadzor Službe zaštite najvažniji spomenik srpske srednjovekovne arhitekture već 75 godina u stanju raspada kako bi se zaštitilo ime i delo Đurđa Boškovića, ko je Boškovićev zaslužan naslednik, ko skoro četrdeset godina posthumno piše sintezu o manastiru, gde je nestala sva dokumentacija o njemu, ko je hteo da sagradi hotelsko-turistički kompleks oko manastira, ko je organizovao prebrojavanje i podelu kostiju kralja Milutina, ko je buldožerom srušio pola manastirskog kompleksa...

 

Stanislav Živkov

 

 

U manastiru Banjska, nedaleko od Zvečana, 15 avgusta je prilikom proslave manastirske slave prenosa moštiju Svetog Arhiđakona Stefana, istovremeno obeleženo dva jubileja - 700 godina postojanja manastira, I svega 75 godina konzervatorske bruke, odnosno sistematskog urnisanja manastirskog kompleksa uz najstručniji nadzor kompletne službe zaštite spomenika kulture.

 

Manastir Banjska sa crkvom posvećenom svetom Stefanu sagrađen je između 1313. i 1317. godine, kao zadužbina srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, koji je Banjsku namenio sebi za grobnu crkvu a gradnjom je rukovodio Danilo II, tadašnji banjski iguman, a kasniji srpski arhiepiskop.

 

Po izričitoj želji kralja Milutina, Banjska je građena po ugledu na manastir Studenica i bila je na glasu kao jedan od najlepših srpskih manastira sa crkvom sagrađenom u romano-gotičkom stilu sa fasadama sagrađenim blokovima tri vrste poliranog kamena u žućkastoj, rumenoj i sivoplavoj boji, koji su činili raskošnu dekoraciju poput šahovskih polja, po uzoru na crkve tog vremena u Italiji.

 

Spolja, crkva je imala oblik trobrodne bazilike koja je nekada bila nadvišena visokom kupolom ispod koje se nalazio poprečni brod sa pevnicama dok se na istoku nalazila polukružna apsida. Na zapadnoj strani nalazile su se dve monumentalne kule povezane galerijom između kojih se u crkvu ulazilo kroz raskošan portal.

 

U tradiciji romaničke stilizacije ukras fasada je kombinovan sa arhitektonskom plastikom, kojom su bili ukrašeni portali, prozori i arkadni venci ispod krovova Od glavnog ponosa Banjske , čuvenog "banjskog zlata", odnosno fresaka ukrašenih zlatnim listićima do danas je očuvano samo nekoliko izbelelih fragmenata. Od ostalog blaga manastira - ikona, rukopisa, srebrnih, pozlaćenih i zlatnih svećnjaka, kandila, kadionica, horosa, do danas su sačuvana samo dva zlatna prstena iskopani su slučajno, za vreme Prvog svetskog rata 1915. godine, iz groba kraljice Teodore, prve žene kralja Stefana Dečanskog i majke cara Dušana...

 

Manastir je stradao ubrzo nakon Kosovske bitke 1389. godine a telo kralja Milutina  preneto je u Trepču, a potom, 1460. godine, u bugarski grad Sofiju gde se i sada nalazi, s tim što je u međuvremenu izgubilo jednu ruku i lobanju.

 

Manastirski kompleks je vekovima služio kao kamenolom te su svi konaci i pirg srušeni gotovo do temelja, kao i deo crkve sa čijih sačuvanih zidova crkve su počupani blokovi poliranog mermera kojima su građene kuće i hamam u selu. Visoka kupola zamenjena je niskom kupolom džamije a počupani blokovi sa fasada lomljenim kamenom. Delovi skulpture su takođe razvučeni po selu dok se reljef Bogorodice sa portala nalazi u crkvi Sokolici, nedaleko od manastira Banjske. Delovi kamenog ukrasa manastirskih fasada nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Arheološkom muzeju u Skoplju, a deo je bio ugrađen u kuće u samom selu Banjska.

 

Džamija uređena u crkvi je služila sve do Prvog svetskog rata, nakon kojeg je srušen minaret, a sama crkva je prvi i poslednji konzervirana 1938. godine sa prvenstvenim ciljem da se osposobi za bogosluženje, a od tada jedva da se na njoj pomerio i najmanji kamičak.

 

Crkva je rekonstruisana po principu konzervirati a ne restaurirati tako da su zadržani svi kasniji zidovi i još, kontrasta radi, nadgrađeni stotinama kubika zidova od opeke u koje su ugrađeni tada pronađeni fragmenti skulpture.

 

Ovakva restauracija je sprečila dalje propadanje crkve i onemogućila njeno dalje arhitektonsko istraživanje, pre svega zbog činjenice da je projektant Đurđe Bošković, i pored velikog broja promašaja na obnovi spomenika, nakon Drugog svetskog rata, kao istaknuti partijski radnik, koji je studente dovodio na sednice radničkog saveta Arheološkog instituta, postao gotovo nedodirljiva siva eminencija zaštite spomenika kulture. Iza njegovog autoriteta se kasnije skrivao čitav niz epigona i štetočina.

 

Tajna je u grobu

 

 

Banjska je prvi put arheološki istraživana krajem pedesetih godina i to samo radi dokazivanja pojedinih teza iz doktorata najistaknutijeg Boškovićevog epigona, Vojislava Koraća, koji će već u tom doktoratu objaviti skroz pogrešnu teoriju o Banjskoj koja će do danas na žalost, opstati kao apsolutna vrednost, te će Korać, nakon dugogodišnjeg teoretisanja, početkom sedamdesetih godina započeti i svoj praktičan rad na istraživanju i devastaciji manastirskog kompleksa koji je tokom vremenom dobio najpre prethumni, a odskora i posthumni karakter, jer do danas od planirane sinteze o arhitekturi manastira nije objavljeno ni slovce!

 

Tokom sedamdesetih godina, prema dinamici rukovodioca projekta Vojislava Koraća i njegove ljubavnice Marice Šuput vršena su haotična arheološka istraživanja tokom kojih su gomile iskopane zemljurine konstantno nabacivane na područja koja je tek trebalo iskopavati pa ih je ponovno trebalo sklanjati, za šta su čak postavljene šine i vagoneti, i tako unedogled.

 

I pored tog haosa, pronađeni su monumentalni zidovi branič-kule sa svodom, zidovi raskošne trpezarije sa sačuvanim sedištima i podom, te delovi konaka i bedema starog manastira. Sistematski su iz kuća u selu i srušenog hamama prikupljani blokovi fasada same crkve i deponovani unutar turske tvrđave, baš kao i vredni fragmenti skulpture, ali je sve to za nauku ostala prava nepoznanica, jer Korać i Šuputova o tim radovima nikada nisu objavili ni slovce osim minigrafije Marice Šuput, odnosno najobičnijeg turističkog vodiča u izdanju Republičkog zavoda. Do danas je dokumentacija radova Koraća i Šuputove ostala nedostupna, jer je u njihovom privatnom posedu čekala da se ove dve sive eminencije smilostive i objave rezultate svojih istraživanja, a jedini vidan rezultat tog velikog iščekivanja je činjenica da je Korać svoj prethumni status promenio u posthumni i tajnu hrama odneo sa sobom u grob.

 

Kada se uporedi stanje otkrivenih ostataka konaka sa današnjim vidi se da su oni pod zemljom bili daleko bolje zaštićeni nego  nakon iskopavanja, od kada se o njima stara služba zaštite. Naime, da bi se otkriveni zidovi zaštitili od ekstremnih klimatskih uslova, izvršena je njihova "konzervacija", tako da se već godinama "konzervirani" zidovi neometano raspadaju jer se sa njih zbog dejstva vode i mraza stropoštava po više kvadratnih metara odjednom. Tako su se do danas zidovi pirga urušili za preko metar visine, nestao je i svod.

 

Kada je odlučeno da se obnovi manastirski konak, stotine mermernih blokova fasada, koji su značajni za izradu projekta rekonstrukcije a koji su do tada bili deponovani unutar turskih zidova, naprosto su izbačeni i potom seljakani s mesta na mesto, da bi na kraju najvećim delom bili razvučeni, dok ostatak danas leži potpuno zarastao u, do sada u botanici neproučavanoj, korovskoj flori koja raste po čitavom manastirskom kompleksu.

 

Štaviše do pre par godina dragoceni fragmenti sarkofaga, portala, reljefa i stubova bili su razbacani kraj same južne kule a i danas dva vredna fragmenta arhivolti portala, kojima je mesto u Narodnom Muzeju u Beogradu služe kao scenografskoo doterivanje ulaza u crkvu

 

Stoga je očigledno kako je manastir Banjska danas najidealniji primer koji najrečitije potvrđuje kako sama Crkva uništava neprocenjive spomenike kulture.

 

Nekadašnja celina sa velelepnom crkvom okruženom konacima, jakim zidovima i visokom kulom, posle niza rušenja i paljenja, nadrirekonstrukcija i raznoraznih čeprkanja, XXI vek je dočekala u jadnom stanju.

 

Na zahtev Eparhije raško-prizrenske, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju je 2003. i 2004. godine sproveo konkurs za projekat obnove manastira te je sagrađen novi konak na mestu starog, po projektu koji je nastao kao rezultat protivprirodnog bluda između podjednako nakaznih projekata arhitekata Blagote Pešića i Ivana Raškovića, pa je zato kao rezultat sagrađen konak koji izgleda kao kombinacija meksičke hacijende i kupleraja naslonjen na postojeći ogradni zid iz turskog doba, a za velike pare u produžetku  je sagrađena metalna skalamerija pokrivena valoplastom, koja je navodno trebalo da bude nekakav lapidarijum koji nikada nije bio uređen, na čijem mestu je naknadno sagrađena letnja trpezarija. Kako bi ansambl bio kompletiran, usred kompleksa je stropoštan zvonara sagrađena od greda.

 

Cirkus procrkvene vlade

 

Za potrebe scenografskog doterivanja novoformirane porte unutar turskog bedema, Pešić je na gvozdene profile čak nasadio originalne fragmente sa crkve dok je masa drugih bačena u podzemnu etažu tzv. "lapidarijuma".

 

Južni deo prvobitne porte, bez prethodnih arheoloških iskopavanja nasut je gomilom šuta i šljake te je formiran parking koji scenografski kompletiraju poluraspadnuti "konzervirani" iskopani zidovi. Pošto savremeni monasi uglavnom prate najnovija dostignuća tehnike, što zahteva i adekvatan komfor, ubrzo po useljenju četvorice monaha u već namešten i komforno opremljen konak usledile su žalopojke bratstva te je pomenuta četvorka, verovatno nezadovoljna nedovoljnim komforom već sledeće 2005. godine zahtevala gradnju još jednog konaka...

 

Iste godine Marija Jovin i Siniša Temerinski ispred Republičkog zavoda izrađuju Program uređenja naselja i manastira Banjska...

 

Izrada programa poverena ovim eminentnim stručnjacima probudila je sujetu doživotnog istraživača Banjske, Vojislava Koraća, koji je smatrao da je Banjska njegova privatna prćija.

 

Naime, u tursko vreme je na delu manastirskog prostora sagrađena manja tvrđava, u koju je uklopljena crkva, a kao građevinski materijal u te bedeme ugrađeni su bili brojni arhitektonski i reljefni fragmenti same crkve sv. Stefana.

 

Korać se svesrdno zalagao za očuvanje tog kasnijeg zida koji je, po njegovom mišljenju, imao pravo da ostane kao sastavni deo mučne istorije manastirskog kompleksa i srpskog naroda uopšte. Načelno, protivio se u svetu priznatoj metodologiji prezentacije najvažnijeg kulturnog sloja, u ovom slučaju Milutinovog mauzoleja, i zalagao se da se turski zid samo snizi za metar, verovatno radi bolje vizure na unakaženu crkvu, što je očito pokazalo da je u pitanju Koraćeva intimna želja za očuvanjem lika i (ne)dela Đurđa Boškovića, odnosno zadržavanje haotičnog stanja u kome se manastirski kompleks u to vreme nalazio.

 

To što su svako dalje istraživanje i rekonstrukcija manastira bili nemogući bez rušenja tog zida, po njemu nije bilo važno. Kako bi onemogućio sve druge istraživače da se upoznaju sa otkrićima u Banjskoj, Korać je najpre, zajedno sa Šuputovom, iz Instituta za istoriju umetnosti odneo svu dokumentaciju o istraživanju manastira Banjska u svoj kabinet na Filozofskom fakultetu, koji je, iako je u penziji već 20 godina, držao do smrti.  Čitav skandal oko poslednje devastacije kompleksa manastira Banjska nastavljen je sa planovima vladike Artemija o povratku posmrtnih ostataka kralja Milutina u njegov mauzolej u manastiru Banjska, koji je pre poslednjih radova zaista bio u kriminalnom stanju.

 

Pošto je manastirski kompleks bio u krajnje nedoličnom stanju a crkva je zapravo već 75 godina "privremeno" zaštićena od daljeg propadanja, crkvene vlasti su ovu akciju iskoristile kao idealnu priliku da se, osim obnove manastira, realizuju i neverovatno megalomanski planovi i usput sagrade ogromni objekti, pošto se u Eparhiji očekivalo da Banjska postane centar hodočašća i samim tim atraktivna turistička destinacija i izvor prihoda.

 

Tako je čisto komercijalnih interesa, tj izgradnje megalomanskog kompleksa bila predviđena svojevrsna nekrofilija odnosno prebrojavanje i podela kostiju nekompletnog skeleta kralja Milutina kako bi svoje porcije kostiju imale obe pravoslavne crkve - Srpska i Bugarska što ni najmanje ne čudi jer se ceo cirkus dešavao u vreme prve populističke i samim time i procrkvene vlade Vojislava Koštunice koja je za sve megalomanske zahteve crkve imala sluha tim pre jer su crkvene vlasti (čitaj vladika Artemije) smatrale kako bi u ovim sudbonosnim danima za naš narod na Kosovu i Metohiji ovaj događaj "značio".

 

Tako su čisto međucrkveni dogovori podignuti na međudržavni nivo, te se u posao oko prebrojavanja i krčmljenja kostiju svesrdno uključio tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović koji je čak izvestio Srpsku pravoslavnu crkvu da je Sinod Bugarske crkve doneo odluku da se mošti vrate.

 

Od nebrige do nemara "Rada neimara"

 

Pošto bi tako kapitalan crkveni događaj morao biti propraćen velikim svečanostima na obe strane, za koje tadašnje stanje manastira Banjska ne bi bilo dovoljno reprezentativno, udarnički se prionulo na posao kako bi dodeljena porcija kostiju stigla u što monumentalniji kompleks. Stoga je doneta odluka da, osim manastirskog kompleksa, obnova obuhvati i selo Banjska, banju i sam manastir. Naprasno su za obnovu manastira formirana čak četiri tima, u koje je navodno bilo uključeno od 30 do 50 najpoznatijih stručnjaka iz Srbije, a svi oni trebalo je da rade u timovima sa zadatkom da se prouči istorija i prikupi dokumentacija, izvrše arheološka istraživanja na neistraženom jugoistočnom delu manastirskog kompleksa.

 

Treći, arhitektonski tim trebalo je da sačini plan za idealnu rekonstrukciju manastirske crkve i drugih objekata koji su se nalazili u sklopu manastira: ulaznog pirga, trpezarije, Milutinovih bedema i obradi kamenu plastiku kako bi ona bila postavljena na prvobitno mesto. Zadatak četvrtog stručnog tima bio je proučavanje živopisa od kog su sačuvani samo fragmenti kako bi se prema njihovom uzoru naslikao lepši i noviji stari živopis.

 

Opština Zvečan je pod hitno usvojila novi generalni plan za naselje Banjska. Sama banja u selu je naprasno postala vlasništvo manastira i njena obnova je bila predviđena donatorskim prilozima.

 

Projektovanje novih megalomanskih objekata povereno je perjanicama srpske arhitekture, tako da je arh. Milan Lojanica angažovan za projekat centra banje, za hodočasnički centar arh. Svetislav Ličina, a projektovanje i gradnju rezidencijalnog objekta sa apartmanima za prijem visokih crkvenih velikodostojnika površine od neverovatnih 12.000 kvadrata trebalo je da finansira grad Beograd, kao i savremeni zdravstveni centar.

 

Kako bi ova nova crkveno-banjska turistička destinacija, osim za duhovni, imala sve potrebne sadržaje i za svakodnevni život i razbibrigu brojnih turista, Arhitektonski fakultet iz Beograda trebalo je da projektuje sportsko-rekreativni centar sa otvorenim bazenima i terenima, a Šumarski fakultet parkove i zelene površine.

 

Bilo je očito da će za ove radove biti potrebna ekstremno velika količina novca. Smatrajući da je interna stvar crkve koga će angažovati na izvođenju radova, vladika Artemije tražio je da se sva sredstva prikupljena što iz Nacionalnog investicionog plana, što iz budžeta, što iz donacija, direktno uplate crkvi, a istovremeno je odredio da radove izvodi jednočlano društvo za grube građevinske radove "Eparhijska radionica Rade Neimar"u vlasništvu Predraga Subotičkog koji je u proleće 2007. godine, pod blagoslovom Simeona Vilovskog, ćuskijama, krampovima i buldožerima srušio ogradni zid iz turskog perioda koji je bio predviđen za pažljivu demontažu kako bi se iz njega izvukli svi ugrađeni fragmenti crkve, kao i deo originalnog srednjovekovnog zida iz doba kralja Milutina.

 

Najveći deo materijala od zida odvožen je i iskipovan po jarugama i potocima u okolini Banjske, tokom kipovanja i prenosa brojni arhitektonski delovi crkve kotrljali su se niz padinu, a obrađeni komadi koji potiču sa crkve ispadali su sa kamiona i ostavljani da leže pored puta.

 

Prva naučna arheološka iskopavanja pod rukovodstvom eminentnog arheologa Dimitrija Madasa, rezultirala su senzacionalnim otkrićem otiska ogromne kamene rozete ispod kupole crkve koji je po nalogu Vilovskog naprosto zabetoniran kako bi crkva dobila novi i ljepši stari pod! Kada su u Beograd stigle vesti o teškoj devastaciji manastira, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture uputio je projektante obnove, Sinišu Temerinskog i Mariju Jovin, u Banjsku, kako bi se na licu mesta upoznali sa stvarnim stanjem koje se, prema njihovom izveštaju moglo okarakterisati kao tragično.

 

Međutim, Vilovski je u Zavod uputio faks sledećeg sadržaja:

 

"Poštovana gospođo Marković, nakon uvida u 'izveštaj' o obavljenom službenom putu u Manastir Banjska, dana 17. maja 2007, koji su potpisali M.J. i S.T, obraćamo se Republičkom zavodu molbom da ubuduće, u cilju angažovanja na obnovi manastira Banjske, ne šalje osoblje koje ne poseduje osnovna znanja o funkcionisanju i ustrojstvu crkve i filosofije monaškog života. Mi se nažalost ne možemo baviti edukacijom Vaših službenika u domenu temeljnih načela života i razvoja crkve kroz istoriju što predstavlja osnovne pretpostavke plodonosnog uključivanja i stavljanja inženjersko-tehničkih znanja u službu ostvarivanja uzvišenih ciljeva i večnih vrednosti.

 

S osobitim poštovanjem

 

Nastojitelj manastira protosinđel Simeon"

 

 

Da se ne zamere Crkvi, ćute o uništavanju manastira!?

 

Veliki "poduhvat" ubrzo se pretvorio u veliku bruku: ubrzo su otkrivene pronevere ogromnih suma izdvojenih za obnovu Banjske, gde je izgrađen samo novi konak, dok je manastirska crkva Svetog Stefana ostala ruševna kao i ranije. Iguman Vilovski je pred hapšenjem zbog finansijskih malverzacija pobegao u Grčku a za njim je otišla sva bratija, osim igumana Danila koji je srcem i dušom odan Banjskoj. Čitav slučaj završen je oduzimanjem monaških činova Vilovskom i monahu Antoniju iz Crne Reke! Osim toga, protiv bivšeg igumana manastira Banjska podneta je i krivična prijava Višem tužilaštvu u Beogradu zbog finansijske zloupotrebe eparhijskih fondova u iznosu od više stotina hiljada evra, ali se na žalost niko nije setio da pokrene pitanje krivične odgovornosti za devastaciju manastira Banjska, verovatno da se ne bi zamerili crkvi! Takođe bi bilo zanimljivo videti u čijim džepovima je završilo 30 miliona dinara (Raško-prizrenska eparhija deset miliona dinara, Ministarstvo za kapitalne investicije 13 miliona, a Ministarstvo kulture je za arheološke radove izdvojilo sedam miliona dinara) a da se osim rušenja buldožerom drugo nije uradilo...

 

Danas je hram Svetog Stefana u očajnom stanju, krovna konstrukcija je popustila, kiša i vlaga nagrizaju zidove i potkupolne lukove koji se obrušavaju, u bočnoj kapeli su kubici neobrađenih arheoloških nalaza, svi unutrašnji zidovi u crkvi su puni pukotina kroz koje ulaze životinje - puhovi, kune, lasice, uleću ptice, a ostaci manastirskog kompleksa se zbog započetih a ostavljenih radova samo još brže ruše.

 

 

GLOSA

 

Tragična je činjenica da je istraživačima jedina raspoloživa arhitektonska dokumentacija o crkvi bila ona iz 1938. godine! 

Edited October 30, 2013 by brue

[Dule_smor]

Tuga, eto sta rade komunjare i njihovi ucenici...a ovo za kosti kralja Milutina je stvarno uzas:(

[brue]

Ма криминалан је читав тај закон о заштити културних споменика, где се фактички забрањује да се ишта дира док се скроз не уруши. Додуше, с обзиром какве смо стручњаке имали и имамо, можда су и несвесно уболи праву ствар - да ти споменици буду иоле заштићени од којекаквих квази стручњака олош елите.

 

Прошле године сам закаснио, па се можда ове године јавим поново на конкурс. Контао сам да мапирам све културне споменике са тачним координатама на територији Града Ужица. Има их на невероватним местима у очајном и полуочајном стању. Од римских остатака до небројених заборављених крајпуташа. А кад погледам Стари град, туга ме обузме.

Edited October 30, 2013 by brue

[brue]

 

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda obavio je arheološka istraživanja manastira Sveti Nikola u Pribojskoj Banji, poznatom kao sedište jedne od najstarijih episkopija Srpske pravoslavne crkve, proglašene od strane Save Nemanjića 1219. godine.

Pored ove bogomolje još pre nekoliko decenija otkrivena je najbogatija riznica zlatnog i srebrnog posuda, nakita i drugih dragocenosti, najvrednija u SPC, koja je izložena u posebnoj manastirskoj odaji.

Istraživanja su započeta prošle godine, kada je istražen i obnovljen deo ogradnog zida podignut u 14. veku. Ovogodišnji radovi bili su usmereni na otkrivanje arhitektonskih ostataka i tragova kulture iz starijih perioda.

"Sačuvani tragovi manastira Svetog Nikole Dabarskog, koji su istraživani na južnoj padini izvan ogradnog zida iz 14. veka, pripadaju utvrdenom gradu koji je čuveni arapski putopisac Idrizi opisao i uneo u svoju kartu sveta, 1154. godine kao maleni grad Banja na reci Limu", kaže Marina Bunardžić, arheolog-savetnik, koja je rukovodila Stručnim timom ovog arheološkog istraživanja.

Radnici su uklonili debele naslage šuta ispod kojih su se nazirali arhitektonski ostaci velikih zidanih objekata koji su tokom srednjeg veka stradali u velikom požaru. Ovo istraživanje nastaviće se i naredne godine.

Uz istraživanje na manastiru Sveti Nikola u Pribojskoj Banji, letos je obavljane u prvom susednom selu do ovog, u ataru sela Kratovo, i iskopavanje humke iz gvozdenog doba, kolektivne praistorijske grobnice.

Ovo arheološko iskopavanje Zavičajnog muzeja u Priboju rezultiralo je bogatim nalazima ratničke opreme i nakita iz 14 do sada otkopanih grobova. „

Rutoško-Kratovska dolina je putni komunikacijski pravac kroz milenijume. Time se objašnjava ovo bogatstvo tragova različitih kultura u velikom vremenskom razdoblju, od neolita do srednjeg veka“, kazao je Tanjugu Savo Derikonjić, direktor pribojskog muzeja i rukovodilac ovog arheološkog istraživanja.

 

 

13.јун 2013:

 

Vladika mileševski Filaret posetio je u utorak oko 13 sati ministra saobraćaja Milutina Mrkonjića u njegovom kabinetu. Filaret je tražio od Mrkonjića da plati zemljište manastira Sveti Nikola u Pribojskoj Banji, koje je uzurpirano kako bi se asfaltirao put do porodične kuće pevačice Ane Bekute...

 

 

Edited November 1, 2013 by brue

[brue]

Staroslovenski hram na srpskom Tibetu:

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2013&mm=11&dd=03&nav_id=772985

 

[Faramir]

btw, dotakosmo se Kosovskog boja negde tamo gore, kao sledece teme (posle velichanstvene Banjske), te u tu svrhu radim c/p jednog chlanka, na koji naleteh pre par minuta (naslov ignorisati):

 

"Срби победили у Косовском боју, Вук Бранковић није био издајник

 

 

Сви извори се слажу да је битка била велика, силна и крвава. Сви се слажу и да је почетна предност била на српској страни. Онда долази до размимоилажења између легенде и историјских извора. Легенда, коју је прихватила готово читава историјска наука, каже да је надомак победе Вук Бранковић повукао војску, претходно се договоривши са Турцима, што је Бајазиту омогућило да удари с бока у главнину српске војске, зароби и убије кнеза Лазара, као и да разбије одред Влатка Вуковића.

Пре тога, српски витез Милош Кобиловић или Кобилић, који се од XVIII века назива само Обилић, стигао је до Муратовог шатора оборивши врх копља на доле у знак предаје. Док је Мурату љубио ноге изненада је потегао нож и распорио га “од учкура, па до грла бијела”. Вести о српској победи потичу отуда што је Влатко Вуковић још док битка није била решена у два маха слао гласника краљу Твртку, што је овај проширио на запад. А Турци нису окупирали Србију упркос победи, јер се Бајазит вратио у Једрене да би учврстио престо. Погибија на обе стране била је масовна, али Срби, за разлику од Турака, више нису могли да обнове снаге.

Према ономе што се из познатих историјских извора да закључити, ствари стоје другачије:

Срби не само што су почели да побеђују, него су и наставили борбу истом жестином, све до коначне победе. Турски султан није убијен на превару, него у борби, јуришом једног српског одреда. Бајазит није убио брата Јакуба, него је овај такође погин-уо у борби. Као убица Мурата ннгде се не помиње Милош Кобиловић, нити било који други витез. Кнез Лазар је погинуо на крају битке, када је њен исход већ био решен у српску корист, али не зна се под којим околностима.

Може бити да се са мањом групом војника издвојио на бојишту, што је Бајазит приметио и устремио се на њега. Најзад, о издаји Вука Бранковића нема говора – напротив, сви расположиви подаци о овом велможи упућују на потпуно супротан закључак.

Поређење података из легенде са онима из поузданих историјских извора даје превагу потоњима.

Што се Милоша Кобиловића тиче, зна се да су га измислили већ најранији турски извори, као и ошптеприхваћену верзију о мучком убиству Мурата. Такав начин писања у потпуном је складу са тадашњим турским обичајима. Тур-ци нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза. За њих је султан најбољи, и може да погине само преваром, која, опет, може да уследи јер је он превише добродушан и широке руке. Зато је поверовао једном “каурину”, који је, као и сви други “каури”, зао и покварен, па је злоупотребио султанову доброту. Да би још више потценили убицу дали су му подругљиво презиме Кобиловић. У том турском извору и дословце пише да је султана убио неки “син кобиле”. Код Срба, међутим, такво презиме никада није постојало, посебно не код једног витеза (у српском предању “к” је и скинуто зато што је штрчало у лепим причама о Милошу). Истраживачи су дали своју реч о томе: о постојању Милоша Обилића нема ни једног доказа, као и о неким другим јунацима из легенде (Топлице, Косанчића, итд.). У новије време има мишљења да је Мурата убио брат кнегиње Милице, командант једног српског одреда, а да су Срби прихватили турску верзију настојећи да се успоставе добри односи са Бајазитом. Такав став се, илак, за сада не може прихватити са сигурношћу.

Тврдње о Твртковој заблуди у српску победу такође су неуверљиве. Већ знајући да су се у времена вести преносиле само лично, постаје јасно да Влатко Вуковић није могао у току преподнева два пута да обавести свога краља удаљеног 200 километара, и то преко неприступачних планина Црне Горе и Босне, па још да овај, док не стигне трећи гласник, доведе у заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајућн несагласје у датумима Ћоровић каже само да је то “врло занимљиво”, али остаје при тези о Твртковој заблуди. Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију.

С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну – на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе:

 

“Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије… Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се ‘срамно’ повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази”, наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: “Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”.

Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији. Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, овда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор:

“Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе”.

Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о “савезништву” – у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена – већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву дрхаву и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства. Најзад, освајање је у природи. свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака.

Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто.

Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство. То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам.

 

Турци су послали део своје војске, која је, заједно са српском војском, протерала Мађаре. Настао је мир, и све је кренуло по старом. У односу на време пре Боја на Косову ситуација се променила утолико што је надкопаоничка Србија, уместо мађарског, постала турски вазал."

[Dule_smor]

Relano, koji Milos Obilic, najveci carevi su bili Banovic Strahinja i Bosko Jugovic ofc!

 

Jos ostade Bosko Jugovicu

Krstas mu se po Kosovu vije

Jos razgoni Turke na buljuke

Kano soko tica golubove

 

LOMI! :D

[Faramir]

inache jako cenim Boshka Jugovica :) kao i Toplicu i Kosanchica :)

mozda mi je jedan od omiljenijih junaka iz recimo pretkosovskog ciklusa Vojvoda Momchilo :)

 

ali dobro, nebitno, tek htedoh reci ovo, izashao je danas jedan chlanak o Banjskoj, deo toga vec pomenusmo, ali nema veze, c/p:

 

Потомци заборавили аманет краља Милутина

Царска лавра манастир Бањска необновљен дочекује још један 12. октобар, дан кад се слави свети краљ Милутин, ктитор ове некада блиставе задужбине. Савремници су сведочили да је црква Светог Стефана, заштитника Немањића, у 14. веку блистала од злата којим су били окружене фреске, а фасада од савршено спојених црвених, белих и плавичастих мермерних плоча и раскошне скулптуре и рељефи изазивали су дивљење.

Седам векова после оснивања од манастирског комплекса код тврдог града Звечана преостала је само грубо реконструисана црква чији зидови пуцају. Изневерено је завештање краља Милутина који у оснивачкој повељи Бањске поручује потоњим нараштајима:

- И опет молим старе као оце, средње као браћу, младе као синове да не буду злотвори ни разоритељи светог места овог, већ напротив саздатељи и савршитељи…Тако и вас молих и још молим да све оно што сам дао и уписао овде не разорите и не одузмете, ни мало ни велико – записао је краљ Милутин.

Порука је била упућена „било коме од рода нашег или неким судом Божјим и од другог рода“. Ономе ко би се дрзнуо да „макар и једну цртицу разори“ краљеви Милутин, Драгутин и архиепископ Никодим који су потписали хрисовуљу упутили су страшно упозорење: „Од свих светих да је проклет и триклет и од мене грешнога да је проклет и анатема“.

Предање је очувало сећање на Милутинову клетву с којом је народ звечанског краја тумачио пропаст две империје, османске и хабзбуршке, које су уништавале и пљачкале Бањску. Гледајући јадно стање задужбине данас, многи кажу да су и Србију изгледа стигле клетве, због изневереног Милутиновог аманета потомцима да чувају и усавршавају баштину.

 

Старог бањског злата одавно нема, јер су зидове остругале похлепне Османлије, а затим и запалиле манастир. Нове фреске нису живописане јер зидови храма Светог Стефана, заштитника Немањиће, још чекају реконструкцију. То би било разумљиво, да први и једини конзерваторски радови нису изведени још 1939. као „привремени“. Резултати послератних вишедеценијих археолошких истраживања Бањске још нису објављени. Иако се пре неколико година громогласно најављивала обнова Милутинове задужбине и враћање његових моштију, за шта су држава и црква издвојиле огромну суму, из тога се изродила само велика брука и судски процес због проневере. При нестручно извођеним радовима око манастира додатно је уништено много украса цркве.

О царској лаври данас брине игуман Данило, први монах овог манастира после пет векова, а истовремено једини калуђер.

- Најважније је да црква живи, да има много верног народа који долази и помаже колико може. Ипак, без стручњака и државне помоћи нема правог решења великих проблема у Бањској. Из дана у дан стање храма је све горе, зидови пуцају и обрушавају се од влаге. Кров који је прокишњавао саниран је, али ускоро неће имати на чему да стоји. Молио бих све људе добре воље, а пре свега нашу државу, да спасавамо Бањску док још има шта да се спасава – каже игуман Данило.

Небрига за Бањску траје веома дуго и тешко је објашњива, признаје историчар проф др Влада Станковић, аутор прве савремене биографије краља Милутина, која разбија многе стереотипе.

- Небрига за Бањску се мора посматрати у контексту дуготрајног гушења култа краља Милутина међу Србима. Невероватно је да владалац који је од Србије створио водећу регионалну силу свог доба, учинио Немањиће делом царске породице Византије и утро пут за стварање царства, има јачи култ у Бугарској него у Србији. Можда одговор лежи у посматрању појединих Немањића као симбола. У том случју Немања, Милутин и Душан представљају Србију какву њени противници најмање воле, снажну, прагматичну, успешну – каже др Станковић.

Саговорник „Новости“ у симболици „тројства“ најмоћнијих Немањића види и могући разлог што су Османлије најтемељније разарале управо њихове задужбине: Ђурђеве ступове у Расу, Бањску код Звечана и Свете Арханђеле код Призрена.

- Такво затирање до темеља није било баш уобичајено за Турке који су били врло сујеверни. Тако су поступали само са црквама које су имале изузетно велики значај као симболи самосвести и државне моћи противника, макар и у прошлости. С те стране је разумљиво зашто су Турци покушали да уништавањем Ђурђевих ступова, Бањске и Арханђела. Међутим, нејасно је зашто је међу Србима уништаван култ краља Милутина – каже др Станковић.

Историчари подсећају да је књаз Милош, већ у првој половини 19. века почео да улаже у оживљавање и реконструкцију Студенице и Жиче, јер се обнављањем задужбина Немањића потврђивао као српски владар. Ту традицију наставили су и остали Обреновићи, закључно с краљем Александром, чија је новчана помоћ Хиландару спречила да српска светиња пређе у бугарске руке. Карађорђевићи у Краљевини Југославији нису наставили ту традицију обнављања задужбина Немањића, на нетом ослобођеним територијама Старе и Јужне Србије.

Краљевске и царске задужбине остале су у рушевинама и често су се користиле као извор грађевинског материјала. У таквом стању је 1927. затекао Бањску академик Милоје Васић.

- У гомили грађевинског материјала и опадина с рушевина у данашњој црквеној порти виде се аркадице од белог мермера које су негда биле употребљене на цркви у Бањској. То су само појединачни остаци негдашњег богатог пластичног украса на фасадама Бањске. О том богатом украсу добија се бољи и потпунији појам при пролазу кроз село, при посматрању појединих модерних зграда у чијим су зидовима узидане овакве аркадице и други фрагменти, а у чијим се стајама за стоку налазе као базе за дрвене диреке капители стубова с портала, бифора или иконостаса изграђених од мермера. Све би се то с мало добре воље и енергије дало лако прикупити и пренети у црквену порту да би се сачувало за доцнију евентуалну оправку ове грађевине, али ко ће и када то учинити – питао се професор Милојевић.До данас на ово питање нема одговора.

 

МИЛУТИН НИЈЕ ОСЛЕПЕО СИНА

Српској јавности, па чак ни делу стручњака, није позната чињеница да су делови Милутиновог житија који говоре о томе да је ослепео свог сина Стефана Дечанског – дописани, каже проф др Влада Станковић. – Сви слависти који су читали оригиналне документе слажу се да је прича о ослепљивању Стефана Дечанског дописана и по свему судећи нетачна. То поставља питање коме је одговарало стварање култа валадара мученика како је представљен Стефан Дечански, насупрот култовима продорних победника Немање, Милутина и Душана. Иако се стално понавља да су мошти краља Милутина пренете из Бањске у Трепчу, а затим у Софију, због опасности од Турака, ни то није потврђено доказима. Чињеница је да ми ни данас не знамо зашто су мошти светог краља завршиле у Софији и зашто их после Првог светског рата као победници нисмо тражили – каже др Станковић.

 

ЗЛА КОБ ТЕОДОРИНОГ ПРСТЕНА

Милутиново проклетство на све који „и једну цртицу“ однесу из Бањске повезује се и са злом коби југословенског краља Александра Карађорђевића. Наиме у августу 1915. начелник звечанског округа Ђока Матић и Милутин Поповић прекопавали су цркву Светог Стефана где су „очекивали многе драгоценсти“.После неколико дана наишли су на скелет на чијој руци је блистао прстен.

- Масиван прстен од злата беше сав гравиран са златном круном. Озго беше изрезан двоглави бели орао, а око круне писаше речи: „Кто га носи помози му бог“- оставио је сведочанство Поповић.Касније је утврђено да је скелет припадао краљици Теодори, мајци цара Душана, а прстен је одмах предат престолонаследнику Александру.Адвокат Благоје Барловац је 1926. исти „прстен из Бањске“ поклонио Народном музеју. Музеолози су утврдили да је сујеверни краљ Александар, у години велике политичке кризе, решио да прстен у тајности преко посредника да музеју.

[Kal1mero]

среда, 20 новембар, 19 сати
Арт клуб, Вишњићева 3, Београд
Промоција монографије
ПИСАНИ ИЗВОРИ И КОМЕНТАРИ О ПОВЕСТИ СРБА СА ХРОНОЛОГИЈОМ
Промоцију прати слајд пројекција античких и средњевековних историјских карата, артефаката и археолошких локалитета важних за древну историју Срба.
У промоцији учествују Милан Видојевић, Велимир М. Марковић и аутор Миодраг Милановић.
ДОБРОДОШЛИ !

[brue]

U Srbiji nađen kalendar star 8.000 godina?

 

 

Arheolozi pretpostavljaju da je neobično ukrašena kljova divljeg vepra, stara oko osam milenijuma, pronađena u Medvednjaku kod Smederevske Palanke, prvi džepni kalendar na svetu.

 

[Faramir]

bash sada htedoh da okachim jednu vest i jedan chlanak :) vidim da me je za vest brue preduhitrio, pa cu da uradim samo c/p chlanka na koji naleteh, star je skoro pet meseci, elem:

 

Немачка : Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације

 

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са насом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од сестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик писе: “Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

 

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не мозе одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народина дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивси прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише: “Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори српски да те цео свет разуме”. За српски језик Шафарик каже да је: “Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

 

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о српству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста писе ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

 

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) писе да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истразиваче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадасњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

 

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Нас књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.
Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: “Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

 

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

[brue]

Ево мало о тајним службама код Србаља:

 

Grof Sava Vladislavić Raguzinski

 

ISTORIJA tajnih službi Srbije kazuje da postoje špijuni za koje se može reći da su bili agenti ili obaveštajci svetskog kalibra. Istoričar obaveštajnog rada Milan V. Petković pisao je da se ne zna kada je špijunaža tačno začeta kod Srba, ali je, prema raznim izvorima, bila prisutna čak i u doba Nemanjića, potom Karađorđevića, Obrenovića, do Broza, Miloševića...

Kada je istorija pisana, događaji i vladari su istureni napred, a špijuni su stavljeni ili u legendu ili u zaborav. Mnogima od njihje preostalo samo da ih se neko seti da su zanat špijuniranja podigli na nivo umetnosti obmane. Grof Sava Vladislavić Raguzinski bio je samo jedan od takvih "špijuna majke Srbije".

Kada je u proleće 2012. godine Vladimir Putin pozvao predstavnike Ruske akademije nauka da se sa njima konsultuje o novom međudržavnom ugovoru između Rusije i Kine, jedan akademik mu je rekao da je taj sporazum istorijski verifikovan i dobar.

- Novi ugovor je inovirana verzija dogovora o razgraničenju koji je s Kinezima sklopio pre tri veka Sava Vladislavić, utemeljivač ruske spoljne obaveštajne službe i specijalni savetnik cara Petra Velikog - rečeno je Vladimiru Putinu.

Ruski predsednik, nekad obaveštajac KGB-a, tada je zatražio od akademika biografiju Save Vladislavića i njegov izveštaj o Kini, prvi posle onog koji je napisao Marko Polo.

U izveštaju Ruske akademije nauka o Savi Vladislaviću je pisalo:

"Kada su se carska Rusija i Kina našle u sukobu zbog granice, Petar Veliki je, na savet poznatog filozofa Lajbnica, poslao čoveka od najvećeg poverenja, Savu Vladislavića, da u Pekingu sa kineskim carem dogovori liniju razgraničenja.

Njegovo poznavanje mentaliteta i karaktera ljudi, pronicljivost i diplomatska sposobnost, ali i izvesna gordost, samouverenost, kao i izuzetno držanje i obrazovanje, ostavili su na Kineze izuzetan utisak."

Razgraničenje Rusije i Kine je potpisano 5. aprila 1728. godine na reci Buri, u vreme kada je na vlasti bio car Petar Drugi. Ta granica je dva velika carstva držala u potpunom miru više od 150 godina. Za zasluge ostvarene u Kini, Vladislavić je od carice Katarine prve dobio titulu grofa 24. februara 1725. godine, a od Petra II orden Aleksandra Nevskog, 1. januara 1728. i čin tajnog savetnika. Car mu je dao pravo da u Sibiru podigne grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicski u čijem centru je sagradio Crkvu Svetog Save.

Uzeo je i novo prezime Raguzinski (Dubrovčanin), da bi uspostavio veze sa ruskim poslanstvom, koje ga dovodi do cara Petra Prvog. Razlog za bliske veze Save Vladislavića sa Petrom Velikim bila je njegova uloga u vođenju politike između Rusije i Turske. Raguzinski se 1699. povezuje sa Emilijanom Ivanovičem Ukrajincevim, ruskim poslanikom na Visokoj Porti, koji je upućen iz Petrograda sa zadatkom da sa sultanom zaključi jasan mir umesto nesigurnog primirja. Raguzinski pomaže Ukrajincevu tako što mu je nabavio spise svih međunarodnih ugovora, koje je Turska zaključila sa Francuskom, Mlecima i Engleskom.

Kao odličan poznavalac turske spoljne i unutrašnje politike, dvorskih tajni, i mračnih strana turskih političkih ličnosti, Raguzinski je učestvovao u stvaranju prve ruske obaveštajne službe. Smatra se da je prvi veliki obaveštajni posao Save Vladislavića bio državni udar u Turskoj 1702. godine, kad je sultan Mustafa Drugi zbačen sa prestola, a nasledio ga je Ahmet Treći.

Kada je Porta otkrila ulogu Raguzinskog, turske vlasti počinju intenzivno da kontrolišu njegovo kretanje i odnose sa ljudima. Ruski izlaslanik Petar Andrejevič Tolstoj molio je zato cara Petra Velikog za odobrenje da Savu Vladislavića pošalje u Petrograd. Raguzinski kreće u Azov sa putnim nalogom: "Proučavanje puta Crnim morem". U Azovu je Raguzinski vodio aktivnu obaveštajnu delatnost protiv Turske, i pomogao grofu Apraksinu da zadrži svoj položaj, ugled i mesto u vrhu carske Rusije. Sam grof je o Raguzinu pisao sestriću, caru Rusije:

- Odlikuje se velikom pobožnošću i Bog upravlja njegovim srcem. On je znalac i sav je predat zadatoj reči!

Umnog Savu Vladislavića car Petar Veliki je sreo u julu 1703. godine na Baltiku, u vojnom logoru Šliseburg i odao mu priznanje za delovanje u Carigradu.

Vladislavić je u carskom dvoru formirao tzv. Crni kabinet, kog su činili ruske poverljive ličnosti i najveći špijuni. Car ga vraća u Carigrad da pomogne grofu Tolstoju da poboljša poziciju ruskog poslanstva u Turskoj. O tome grof Tolstoj u svojim izveštajima caru piše:

"Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takve prijatelje koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti".

Na povratku iz Carigrada Raguzinski caru donosi "Tajni opis Crnog mora po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama", koji je do tada Rusima bio nepoznat. Njegov rad je fascinirao ruskog cara, koji ga je pozvao da mu se pridruži na dvoru 1709. godine. Ruski Centar nacionalne slave izdao je knjigu o podvizima grofa Save.

NASTAVLjAJUĆI svoja tajna putovanja i istraživanja kao carski agent, grof Raguzinski 1729. donosi u Rusiju poverljiva dokumenta "Tajni opis Kine po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po vojnim bazama" i "Tajne informacije o snazi i stanju kineske države".

Izveštaj o Kini stvarao je godinama prevaljujući hiljade kilometara na konjima i kamilama, ploveći jedrenjacima i tabanajući pešice. Usput je stvarao modernu obaveštajnu mrežu gradeći karavanske stanice, gradove i manastire iz kojih su mu saradnici slali informacije, analize i predviđanja.

Vladislavić je na taj način zaokružio evroazijsku obaveštajnu mrežu, pošto je još početkom 18. veka stvorio rusku agenturu u Sredozemlju angažujući čuvene dubrovačke trgovce i pomorce. Zahvaljujući špijunskim i diplomatkim igrama Raguzinskog moćna Turska gubi podršku Švedske, koja je pod Poltavom doživela težak poraz. Time je utvrđena ruska hegemonija na Baltičkom moru. Bio je to jedan od razloga da Raguzinski 12. februara 1710. od cara Petra I dobije titulu tajni dvorski savetnik za pitanje pravoslavnog istoka.

Ovaj Srbin, koji je bio prvi carski špijun u Rusiji, pokrenuo je takozvano "istočno srpsko pitanje", koje je zatim dva veka bilo jedno od najvažnijih pitanja evropske politike. Raguzinski dovodi u direktnu vezu Petra Velikog sa vladajućim knezovima Moldavije i Vlaške, sa vladikom Danilom, knezom Crne Gore i sa Dubrovačkom republikom. Ruski car Petar Veliki zato naziva Savu Vladislavića "ilirskim plemićem".

Ali kako ga je opisao njegov rođak Jovan Dučić, Sava Vladislavić je cara Petra Velikog gledao kao pravoslavnog idealistu, kao čoveka koji može da srpstvo oslobodi od 300-godišnjeg turskog ropstva. Prvo što je uradio, odveo je svoju majku Simu Vladislavić da je predstavi caru Petru Velikom.

Tad joj car ruski reče: "Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo". Savina majka odgovori ruskom caru, stavivši najpre svoju britvicu na carevo blago: "Moj sinko da se odavde dizalo, a ne ovde mećalo, vjeru ti dajem, davno bi ovog blaga nestalo".

Odsustvo iz domovine je izgleda još više vezivalo Savu Vladislavića za srpstvo. Vidi se to i iz pokušaja da uz pomoć Petra Velikog oslobodi pravoslavni Balkan od Turaka. "Grof Sava Vladislavić je utemeljivač srpsko-ruskih duhovnih veza", pisao je Jovan Dučić, koji je otkrio da je grof za rusku državu obavljao izuzetno važne finansijske i diplomatske poslove:

"Za četvrtinu stoleća bio je umešan u sve važne događaje ruskog carstva: zaključivao je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu, i pakt o prijateljstvu u prvom konačnom razgraničenju Rusije i Kine sa kineskim carem u Pekingu. Ali je Vladislavić, što je do sad ostalo nepoznato srpskom narodu, a što je za nas najvažnije, bio i prvi Srbin koji je još na isteku našeg tamnog VII stoleća zadobio pravoslavnu Rusiju i lično Petra Velikog, za oslobođenje srpstva i Balkana. On je i prvi postavio srpski problem u Rusiji kao glavni problem Balkana", napisao je Dučić u biografiji svog rođaka.

Odmah po objavljivanju tursko-ruskog rata, grof Raguzinski iz Petrograda je inspirisao ustanak Crne Gore i Hercegovine. Ustanak je trebalo da krene uporedo sa ruskim operacijama u Moldaviji i da se tako na Balkanu oslabi pozicija sultana. U prvom planu ove Vladislavićeve strategije je bio njegov lični prijatelj vladika i knez cetinjski Danilo, koji je na Vidovdan, na Cetinjskom polju, pred narodom održao vatreni govor i pročitao proklamaciju cara Petra I, ruskog, koju je napisao Sava Vladisavić. Crnogorci su otišli u Dubrovnik da kupe barut i olovo.

Petar Veliki pokrenuo je rat protiv Turske za oslobođenje Balkana, jer ga je grof Raguzinski ubedio da će se ruskoj vojsci, čim izbije na Dunav, pridružiti svi pravoslavni južni Sloveni. Mreža Vladislavićevih agenata-kaluđera u srpskim krajevima je razvila zavereničku i ustaničku aktivnost. Lutajući monasi, koji su neprestano špartali između Rusije i srpskih zemalja, bili su grofovi agenti.

Vladislavić je znao da je pismenost presudna za očuvanje nacionalnog identiteta i zato je slao manastirima knjige i učitelje, a na njegov zahtev Petar Veliki traži od Habzburga da se Srbi školuju na svom jeziku. Oslobodilački pohod je propao zbog izdaje vlaškog vojvode Brankovana. Međutim, Vladislavić nije odustao i svoju mrežu špijuna i saradnika je uposlio na održavanju nacionalne svesti i buntovnog duha.

Kao tajni savetnik Petra Velikog grof je od 1716. do 1722. godine imao poverljiv zadatak da u Rimu sklopi Konkordat sa papom Klementom I za uređenje odnosa katoličke crkve u Rusiji. Da bi to uradio Sava Vladislavić je 1720. godine i zvanično postao poslanik Petra Velikog kod pape Klementa I, u Rimu.

Grof Sava Vladislavić Raguzinski je preminuo 17. juna 1738. godine u Petrogradu. Sahranila ga je u carskoj grobnici, u kripti Blagoveštenske crkve, carica Katarina Velika uz najviše počasti, jer ga je kao i car Petar Veliki smatrala najbližim saradnikom i prijateljem. U njegovu slavu po nalogu Vlade Rusije 2009. podignuta su tri spomenika. Identične bronzane figure grofa Raguzinskog postavljene su u rodnom Gacku, u poslednjem mestu života Sankt Peterburgu i Sremskim Karlovcima, gde je slao pomoć.

 

Edited November 20, 2013 by brue

[Faramir]

prochitao chlanak pre neki dan, odushevio sam se jer iskreno nisam znao za choveka :)

 

nadao sam se da ce neko stici da ga okachi pre mene, jer sam bio u guzvi, a super je isprichano :D

 

shto znachi sledeci put kada mi se ukaze prilika da posetim Sremske Karlovce, obavezno moram da mu lociram figuru i ukazem poshtovanje :)

[BarcaS take 2]

http://www.smederevskatvrdjava.com/

[Dule_smor]

Da, ovo je proradilo pre par nedelja, sve zaboravim da okacim, sram me bilo, nisam nikakav lokal patriota:)

[BarcaS take 2]

Da, ovo je proradilo pre par nedelja, sve zaboravim da okacim, sram me bilo, nisam nikakav lokal patriota:)

 

Ja ovo tebE u cast! :)

[Faramir]

c/p sa sajta Novosti od 1. decembra (postho vidim da niko nije pomenuo) :

Otkriće: Pronađena metropola iz doba Nemanjića

 

Arheolozi otkrili veliko gradsko naselje iz doba Nemanjića, koje je imalo i višespratnice. Bogatiji građani ukrašavali su svoje stanove ornamentima u fresko-tehnici

 

SREDNJOVEKOVNI Srbi, koji su živeli u gradu kraj današnje varošice Rudnik, na istoimenoj planini, imali su dobro ozidane kuće, neke i na više spratova i sa odvojenim poslovnim prostorom. Bogatiji građani ukrašavali su svoje stanove ornamentima u fresko-tehnici koje su radili majstori ravni živopiscima koji su oslikavali Dečane.

 

- Grad je bio grupisan kraj važne saobraćajnice kojom su stizali trgovci iz primorja sa luksuznom robom, zapečaćenim olovnim “bulama” - plombama, kao i današnji šleperi. Odavde su Dubrovčani, Kotorani i Barani nosili rudu srebra, zlata i olova koja je bila osnova bogatstva srpske srednjovekovne države. Primorska roba je odavde išla u Borač, jednu od vladarskih rezidencija i dalje prema Beogradu - objašnjava dr Dejan Radičević, docent na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

On s koleginicom Anom Cicović, iz Muzeja rudničko-takovskog kraja, upravo sumira zajedničko istraživanje na Rudniku, koje je otkrilo nepoznatu sliku srpskog grada u srednjem veku.

- Istorija je već uveliko iscrpela svoje pisane izvore, istoričari moraju više da obrate pažnju na arheološka istraživanja jer ona donose nove činjenice važne za razumevanje prošlosti - smatra dr Radičević.

Arheolozi ističu da njihova otkrića pobijaju teze zaostale još iz jugoslovenske komunističke istoriografije, da se u srednjovekovnoj Srbiji živelo u primitivnim naseobinama, a da je stanovništvo bilo bez ikakvih administrativnih i tehničkih znanja.

- Upravo otkrića na Rudniku potvrđuju da su srednjovekovna gradska naselja podizana po strogim urbanističkim i ekološkim pravilima. Naime, naselje-trg moglo je da se zida samo na pristojnoj udaljenosti od rudarskih okana i “industrijske zone” u kojoj su se nalazili mlinovi za mlevenje rude i topionice - naglašava dr Radičević.

Arheološki nalazi otkrivaju srednjovekovnu Srbiju kao bogatu zemlju, dobro uređenu zakonima, sa jakom administracijom, čije stanovništvo je poznavalo tadašnje tehnologije potrebne za dobijanje i obradu metala.

 

Rudnici su bili izvor bogatstva, ali i prokletstvo Srbije, jer su svi želeli da je osvoje. Zato je morala da ima brojne radionice koje su pravile alate za radnike i oružje za vojsku, što potvrđuju nalazi naših istraživanja - kaže dr Radičević.

Zapovednici snažne srpske vojske, plemići, administrativni radnici i poslovni ljudi Srbije tog doba morali su da budu poliglote, zbog velikog broja stranih trgovaca i “gastarbajtera”, od ratnika-najamnika do rudara. Arheolozi ističu da su otkrića varoši na Rudniku potvrdila neka srednjovekovna dokumenta u kojima su tadašnji građani protestovali kod starešine grada da izmesti topionice i radionice zbog zagađenja i buke.

 

- Najstariji pisani tragovi o ovom gradskom naselju potiču iz doba kralja Dragutina, a procvat je doživelo u 14. i 15. veku. Rudnik je naročito važan u doba despotovine, jer njegovi rudnici i topionice same stvaraju veći državni prihod od onog koji je država imala u doba Nemanjića. To se objašnjava činjenicom da je rudarsko-metalurška tehnologija napredovala, a očigledno je bilo mnogo stručne radne snage, čiji je životni standard bio visok za to doba - kaže Radičević.

On objašnjava da je dobro zidane prostrane zgrade, kvalitetnu odeću i svakodnevne predmete, koji se nalaze na Rudniku, moglo da priušti samo prosvećeno i imućno građanstvo. O bogatstvu svedoče i ostaci mnogobrojnih crkava koje je kao zadužbine, sudeći po arheološkim nalazima, podizala i sitnija vlastela.

- Kraj rudnika i topionica su nicala velika gradska naselja, sa administrativnim, trgovačkim i zanatskim centrima, kolonijama primorskih trgovaca i verskim objektima. U našoj varoši, čiji smo samo mali deo istražili, otkrili smo temelje dve crkve i velike građevine s administrativnom funkcijom, sudeći po brojnim srpskim i ugarskim novčićima iz doba careva Dušana i Uroša, odnosno kraljeva Karla Roberta, Ludovika Prvog i Žigmunda Luksemburškog - navodi dr Radičević.

Posebno važno otkriće za razumevanje gradskog života u srednjem veku su ostaci privatne kuće s prizemljem i spratom.

- Prizemlje nije bilo namenjeno stanovanju već je u njemu najverovatnije bila trgovina. Stanovalo se na spratu u prostorijama koje su bile ukrašene freskama. Reč je o geometrijskim i biljnim motivima veoma lepe izrade, koji su identični ornamentima iz Visokih Dečana. To svedoči da su građani mogli da plate vrhunske majstore živopisce - objašnjava Radičević.

On podseća da je bogatstvo Srbije zlatom i srebrom bilo centralna tema izveštaja srednjovekovnih putopisaca i obaveštajaca velikih sila.

- Da bi se branila, država je morala da proizvodi kvalitetno oružje, a jedan od centara srednjovekovne namenske industrije bio je i Rudnik - kaže dr Radičević.

 

O specijalizaciji za određene vrste oružja i opreme svedoče imena današnjih sela i toponima širom Srbije: Kopljare, Štitare, Lukare, Brnjaci (brnja - verižna pancir košulja)...

- To su sve putokazi za buduća istraživanja. Nažalost, mora se priznati da su srednjovekovni gradovi i vladarske rezidencije u Srbiji potpuno neistražene, jer je naša nacionalna arheologija već duže vreme potpuno skrajnuta. Nekad su razlozi za to bili politički, kao u slučaju prekidanja istraživanja Novog Brda na Kosovu, najvećeg srpskog srednjovekovnog trga i gradskog naselja. Očekujemo da se to promeni i, što je još važnije, da se otkrića prezentuju javnosti - zaključuje dr Radičević.

 

SKRIVENO BOGATSTVO

ISTRAŽIVANjEM srednjovekovnog grada na Rudniku srpska arheologija je praktično napravila pun krug. - Prva arheološka istraživanja u Srbiji izveo je 1865. dr Janko Šafarik, upravnik, odnosno “čuvar Narodnog muzeja”, kako se tada govorilo. O brizi za nacionalnu istoriju svedoči podatak da je na put u tadašnji rudnički okrug krenuo “radi istraživanja i iskopavanja starina”, a da je izveštaj o rezultatima objavljen tek posle Drugog svetskog rata! Izuzimajući nekoliko manjih kampanja, mi smo praktično prvi nastavljači Šafarikovog rada na Rudniku. Da bude još paradoksalnije, ovde se nalaze tragovi najstarijeg preistorijskog rudarstva, antičkog, srednjovekovnog, a i danas imamo aktivne rudnike. Kao da je neko namerno krio bogatstvo baštine Rudnika - kaže dr Dejan Radičević.

[Faramir]

eh da, htedoh samo da dodam i ovo, ko je u prilici, a zeli, u Narodnom muzeju :

 

У четвртак, 5. децембра, у оквиру изложбе Завети и поруке. Стефан Немања – девет векова  у18 часова у самом изложбеном простору биће одржано предавање Новац Немањића.  Музејски саветник Весна Радић, кустос Збирке византијског, српског и европског средњовековног новца Народног музеја у Београду ће свим заинтересованима пред изложбеним експонатима Одељења за нумизматику покушати да расветли појаву првог новца династије Немањића и дочара амбијент и његов значај у српској средњовековној држави.

Истога дана биће поново отворено, и од 12 до 20 часова доступно посетиоцима Мирослављево јеванђеље, најстарији и највреднији сачувани српски ћирилични рукопис, који се чува у Народном музеју.

Позивамо све заинтересоване да посете Народни музеј и изложбу посвећену родоначелнику династије Немањића, виде 5. децембра оригинално Мирослављево јеванђеље и сазнају нешто више од стручњака на предавању у 18 часова.

[Kal1mero]

За Геополитику говори др Иво Вукчевић  , професор политичких наука на Њујоршком универзитету и аутор књиге  " Словенска Германија "

 

http://www.scribd.com/doc/25079145/Intervju-Ivo-Vukcevic-Slovenska-Germanija

 

Ево и његове књиге на енглеском http://www.scribd.com/doc/36592597/Ivo-Vukcevic-Rex-German-or-Um-Populos-Sclavorum

Ево и нa српском :Д http://www.delfi.rs/knjige/5843_slovenska_germanija_knjiga_delfi_knjizare.html